SVUDA POĐI U MILETIĆ DOĐI

Kada je davnih šezdesetih godina prošlog veka ,,trbuhom za kruhom” odlazio u beli svet, zarekao se, tada devetnaestogodišnji Radomir Dojčinović, da će se u Srbiju i rodni Miletić uvek vraćati. Iodržao je obećanje. Rodnu grudu svih ovih godina redovno je pohodio i to čini i dan - danas i nikad, što bi naš narod rekao, praznih ruku.

Dolazio je Miletićanin na privremenom boravku u Nemačkoj u Srbiju i onda kad su mnogi iz nje bežali ,,glavom bez obzira”. Donosio i darivao kad su mnogi uzimali. Ratnih devedesetih put Srbije iz  zahvaljujući, ovom humanisti bez granica, dopremana je pomoć u medicinskoj opremi, sanitetskom materijalu, hrani, i to nije sve, donosio je Dojčinović i sportsku opremu, donirao izgradnju tribina na stadionu Fudbalskog kluba Zadrugar, nabavio vatrogasno vozilo, a nemerljiv je i njegov doprinos u rekonstrukciji seoskih crkava. Godinama se nakupilo donacija do nekih 500 hiljada evra, ali, uprkos tome, Radomir Dojčinović i dan - danas ne posustaje.

Za ,,Naše novine” kaže da se nije umorio, da svaki čovek ima u životu svoju misiju i da je mora slediti. On je svoju pronašao, da pomaže onima kojima je pomoć potrebna i već preko 40 godina je dosledan. Priča nam da voli Srbiju i srpski narod, rodni Srpski Miletić i da je tu ljubav, osim na tri kćeri, prene o i na zeta Nemca, Mihaila Nemeta, koji je, po njegovim rečima, očaran i Srpskim Miletićem i njegovim žiteljima jer, kako kaže Dojčinović, jedino što je ostalo isto iz onog vremena kada se davne 1960. godine otisnuo put Nemačke je gostoprimstvo naroda sa ovih prostora, ono čega u Nemačkoj nema.

U.M.